Prostor gde glasovi strepe i vrebaju trenutak, gde misli tapkaju u mestu, a osećanja
na ulazu prave gužvu.
(Na sceni ništa osim tišine. Prazan sto, prazna učionica. Neon pokvareno treperi.
Čuje se glas, ne razaznaju se reči, već… mrmljanje, poput jednoličnog ravnog tona koji traje i kao da nikuda ne odlazi. Glas koga proždire panika.)
– Ma, da, još jedan sopran od milion… KOJE NIKO NE MOŽE DA SLUŠA!
– Vulić, onaj što prodaje sir… čuješ li? ČUJEŠ LI ŠTA KAŽE?! „Dete, ja ti to ništa ne razumem. Era (Ojdanić) – to je to! Mogu da zavijam kao on. A to tvoje…pevanje… krave mi se uznemire…“
– KRAVE! KRAVE SE UZNEMIRE! A ja? Ja, što dvadeset godina vezba` svaki dan po šest do devet sati? Ja, što sam se cepala po arpeđima i prsti mi krvarili od klavira?
– Izađem li na scenu? IZAĐEM LI?! Pa kad me vide… kad im pokažem… ma ima da… NEMA! Ništa neću da pokažem! Šta da pokažem, jada jedna?
– Visina neće da izađe. NEĆE! Pukne li glas, a oni tamo sede kao sudije, kao executioners, vrebaju… vidim ih kroz reflektor – kao vampiri! Spremni: „Aha! Evo je! Pojma nema!“ – I onaj tamo iz 17. reda… GLEDAM GA KROZ MRAK! (Kako je to moguće?! Mrak je u sali, a ja ga vidim!)
– Samo čekaju da se srozam! – Odustajem… BEZ MENE! GOTOVO! ĆAO RAGACI!
(Udarac o sto kao grom. Dolazi drugi glas – uragan energije, kao da je popio celu kafanu.)
– VULIĆEV SIR! HAHAHAHA! (Pošto li je kilo?) A ketering! Majko mila, šta je bio ketering posle te premijere! Nisam se tako najeo od kada sam bio dete! HO HO HO!
– Alo, sestro! E, video sam kako ti se noga trese? HAHAHA! Kao da te ukačili na 220V! Kao žaba na eksperimentu!
– I gde si ono krenula pred ariju? HAHAHA! Ti levo, dirigent ruke u vis… a ti se prestraši kao zec! Faca ti se skameni! Ali onda… oooooh, onda se desi ČUDO!
– Iz te tupson-face se preobrazii ANĐELAK! Taj tvoj glas nas sve rastopi, postasmo svi ogromna bara na podu što se njiše i ljuljuška! I ja urlam: „BRAVO CARICE! PECI SE! DAAAJ REŠ!“ Mašem kao manijak!
– Okrenem se oko sebe – gde je publika za navijanje? Gde su saborci? A oni svi kao da su u transu! Kao da ih je hipnotisao neki čarobnjak! HAHAHA!
– „LJUDI!“ – deram se – „GLEDAJTE ME! JA KAŽEM BRAVO! EJ, BUDITE SE! OVDE SE DEŠAVA ISTORIJA!“ – A oni gledaju u tebe kao u sveticu! Kao da si sišla sa ikonostasa! I ja, šta ću: „Divite se – kažem, ali bez struje nema visokog C!“ HAHAHA!
– Ma idi bre! Evo je sad ova LA LA LA, ciklama – orhideja – leptirić… bolje da brišem ja odavde! Pored nje više nikome ništa nije smešno! HAHAHA! …
– Ili…..možda jeste?
(Treći glas, dubok, kao iz crkve, kao da govori sa oltara duše)
– Sve što se desilo… sve do poslednje note, do poslednje sumnje… bilo je potrebno. Bila je potrebna i gordost, i njen pad. Bio je potreban i strah jer, doneo je pobedu.
– Sva pitanja koja su nas lomila – ona bez odgovora i ona koja su odgovor nosila u sebi kao seme – sve je to bio put. Put ka onom trenutku kada se za glas ne borimo već ga jednostavno iz sopstvenog bića iznosimo u prostor jer, tu mu je mesto, tu ŽIVI.
– Na kraju, kada su se sva preispitivanja istrošila, kada su se i poslednje dileme umorile od sopstvene težine, ostao je ZVUK. Čist, istinit zvuk.
– Kada zapevam, svet se postavlja na svoje mesto. Vulićeve krave i Era Ojdanić, pogled iz 17. reda i smeh iz partera – sve postaje deo velike simfonije. Ništa se ne gubi, sve se pretvara.
– Tada nije bitno da li te slušaju hiljade ili niko – bitno je da ostaneš čitav. Da se ne razbiješ na fragmente straha i sumnje, već da budeš jedan glas u velikoj harmoniji sveta. – I taj glas, naš glas, on je i dramatičan i smešan i mudar. On je sve što MI SAMI, ZAISTA jesmo. To je naša istina.
(Svetlo trepne. Pauza. Tri glasa se prepliću i NASTAJE SKLAD – ali ne miran, već turbulentan, strastan, živ)
(Zatamnjenje. Klik. Nova stranica otvorena za priču koja se NASTAVLJA…)