Jedan izmišljeni razgovor
Kad se osvrnem, godine i događaji ne dolaze uvek redom. Više liče na tragove koji se međusobno dozivaju. Nekad se jave kao slika, nekad kao glas, nekad kao miris hodnika, pozornice, učionice ili nekog davnog aplauza koji se pamti zbog onoga što je u čoveku pokrenuo. Tako je, negde između sećanja i ironije, nastao jedan izmišljeni razgovor. Sagovornik je više glas sumnje, umora, provokacije i onog sveta koji priznaje samo ono što se vidi, meri, prodaje i dokazuje na brzinu.
Zove se Darko Zlo i svi ga ponekad čujemo.
Game of Tones
Darko Zlo:
„Vaša najveća satisfakcija su učenici koji pevaju umesto vas? Zvuči kao uteha.
Kao da su oni pojeli tortu, a vi grickate mrvice.“
Sofija:
„Šalite se? To sa učenicima je kao kad napišete kod, a onda ga hiljadu ekrana pokrene širom sveta.
U svima njima se algoritam koji sam pokrenula pretvorio u muziku. Moj ton nastavlja da živi kroz njihove
glasove, njihove interpretacije i trenutke u kojima ono što su od mene naučili dobija novu strukturu i oblik.
Vidim to (osmeh) kao veliku mirišljavu pekaru punu raznih peciva nastalih po originalnim receptima majstora
sa velikim iskustvom.
Ne bih to nazvala mrvicama, naprotiv, to je umnožavanje.“
Darko Zlo:
„Ta fotografija tri generacije - profesorka Bakočević, vi i Evgenija? Lep sentiment za album.“
Sofija:
„To su nivoi Igre Tonova. Stradivarijus ne pripada violinisti; on ga samo pozajmi.
Isto je sa glasom. Znanje i ljubav prelaze iz ruke u ruku, kao tajna lozinka.
Kad neko treći zapeva ono što si ti "upalio", to je dokaz da umetnost nije aplauz nego lanac koji se ne može prekinuti.“
Darko Zlo:
„Ali i dalje nemate finale. Večito traženje, saplitanje, menjanje pravca. Zar to nije poraz?“
Sofija:
„Poraz bi bio da sam stala. Finale ne mora da bude jedan trenutak.
Moje finale je proces - večno traganje. Saplitanje je moj kompas.
Nisam vatromet za Novu godinu; ja sam vulkan koji bira trenutak kada će da pokrene beskraj.“
Foto:
Na prvi pogled - fotografija za porodični album. Međutim, ona ima dublje značenje: na njoj su tri umetničke i pedagoške generacije.
U sredini je primadona i emeritus profesorka Radmila Bakočević. Desno je njena učenica Lidija Sofija. Levo je Evgenija, Sofijina učenica. Jedna fotografija, a u njoj lanac prenošenja: glas, znanje, poverenje, disciplina, umetnička mera i mnogo toga nevidljivog što se ne prenosi rečima, već delima na koja se ugleda.
Slika je nastala 2010. godine, kada je Evgenija postala najmlađi laureat takmičenja „Nikola Cvejić“, te je zato njena dragocenost još veća. Generacija za generacijom - neprekinuta nit.
Jedan od susreta koji se nastave u nama i onda kada vreme promeni oblik. Ono što smo primili s ljubavlju dalje nosimo kao blagoslov.
NO mute / update sopstvenosti
Darko Zlo:
„Čitao sam o vama i zaključio: multitalentovana vlasnica Ferrarija koji nikada nije odvezen dalje od lokalne prodavnice.“
Sofija:
„(osmeh) Nije Ferrari, nego raketa - parkirana u dvorištu i okružena cvećem koje redovno zalivam.
Ali raketa je uvek u pripravnosti, samo je držim na mute. Okruženje u kojem sam živela nije bilo srećno kad bih
izvodila vokalne egzibicije, pa je sve moralo da bude strogo u tajnosti: iza zablindiranih prozora,
sa visokim C otpevanim sa jastukom preko lica. Moj talenat je mojim roditeljima bio smetnja i stalno su me ućutkivali.
To je kao da ti neko da švedski sto, a ti jedeš hleb i vodu, mažeš paštetu - da nekoga ne uvrediš.
Pevaš, a sramota te je da te neko čuje. A voliš.“
Darko Zlo:
„Kakav promašaj - ne znam da li vaš ili roditeljski; možda samo zla sudbina.
Umesto da budete ZVUK, bili ste EHO.“
Sofija:
„Jesam. I baš u tome je stvar. Eho traje duže od zvuka. Moj glas se širio kroz druge glasove.
Ja sam bila kod, oni - aplikacija. Nisu posteri po gradu, ali jesu živa tela koja nose dalje ono što sam zapalila.
I da naglasim: ne verujem u zlu sudbinu. Pre bih rekla da je test istrajnosti u pitanju.
Šta god da je bilo, danas to vidim kao veliki test - i mislim da sam ga dobro položila.“
Darko Zlo:
„Ali želeli ste reflektore? Ne glumite skromnost.“
Sofija:
„Jesam. I imala sam ih. Ali reflektori me nikada dugotrajno nisu činili srećnom.
Aplauz traje koliko dlanovi mogu da izdrže ili dok im um ne pošalje komandu da stanu;
posle toga nastaje tišina - nekad još par trenutaka divljenja, i na kraju opet tišina.
Ako ta tišina nije spokoj, onda je praznina. Šta god da je - tu se može naći univerzum. Ja sam ga našla.“
Outro za srce
Darko Zlo:
„Kažete da imate dar. Lepo zvuči, ali gde je dokaz? Gde su ploče, plakati, "greatest hits"?
Ako toga nema - šta ostaje? Sandra?“
Sandra je završni akord srca, ali ne cela simfonija. Ne bih da na njoj ostane sva metafizička odgovornost. Umesto da zvuči kao „ona je dokaz svega”, adekvatnije je reći da je ona za mene najdublji i najnežniji oblik trajanja. Tako je i po nju zdravije. Dete, čak i odraslo dete, ne treba da nosi teret smisla tuđeg života. Može da bude radost, blagoslov, ponos, trag ljubavi — ali celina jednog bića ipak mora da ostane šira.
Sandra nije dokaz, ona je najličniji trag ljubavi koja je dobila svoj život, svoj put i svoje svetlo. Ostaju i učenici, glasovi, susreti, tekstovi, greške, traganja, tišine i sve ono što je, možda tiho, nastavilo da služi.
Ako postoji oblik trajanja koji ne traži reflektore, onda je to taj, dati život, stvarati umetnike, dobre ljude, biti od koristi čovečanstvu.
Sofija:
„Ostaje Sandra. Moj najveći "intro za srce". Stvorila sam biće, dala život - rodila naučnicu,
lidera, sigurnu osobu kakva ja nikad nisam bila. To je moj koncert pre i posle svih koncerata,
sa aplauzom koji traje duže od nas samih.“
Darko Zlo:
„Ali to nije umetnost.“
Sofija:
„Jeste. To je umetnost života. Umetnost bez života je mrtva dekoracija.
Ima li šta bitnije od podizanja nekoga ko može i želi da menja svet,
ko ima sopstvenu vrednost i prepoznaje i ceni tuđe.“
Darko Zlo:
„Šta ostaje na kraju? Koja je vaša nagrada - šta je to "više"?“
Sofija:
„Intro i outro. Moj dokaz da se dar ne meri reflektorima, nego onim što preživi kad oni utihnu.
Moj ton koji traje u drugom biću, talenti koji se raznose i primaju, rastu, dele se i množe.
Sve to zajedno, svi mi zajedno povežemo se tim semenom, istu klicu kroz to zajedničko seme nosimo,
da idemo dalje, otkrivamo nove puteve, prenosimo, delimo i umnožavamo - lepotu postojanja.
Ako to nije večnost - onda ništa nije.“